Визионари

МИЛЕНА ПАВЛОВИЋ БАРИЛИ (1909-1945), ДОИСТА СРПСКА, ДОИСТА СВЕТСКА
Отерана да успе
Са само дванаест година примљена је у Уметничку школу у Београду, тадашњу Академију. Студирала је у Минхену код чувеног фон Штука, својом уметношћу и својом личношћу пленила у Паризу, Риму, Њујорку. Заузела место уз Фриду Кало и Тамару де Лемпицки. А није могла да добије место ни наставника цртања у (тада) јужносрбијанским паланкама Штипу, Велесу и Тетову, због чега је и отишла! Србија данас обележава стогодишњицу њеног рођења као прворазредни културни догађај. Да ли је то знак да смо схватили?

Пише: Дејан Ђорић

„Све је у Миленином животу изузетно, несвакидашње – почетак, трајање и крај.” Тако је Миодраг Б. Протић писао о егзотичном животу и делу Милене Павловић Барили, о том позиву на сан и промишљање, на додавање неких нових слика, мириса и боја. Сликарка је рођена 1909. године у Пожаревцу као једино дете Данице Павловић и Бруна Барилија. Мајка јој је била лепотица из угледне породице, потомак најстарије Карађорђеве кћери Саве, културна, светска дама, зналац неколико језика, страствени путник. У Минхену је на Конзерваторијуму студирала клавир и певање, ту је и упознала Бруна Барилија, композитора, музичког критичара, песника и естету, пореклом из сликарске породице. Очево име и утицај су Милени отворили врата књижевних салона, галерија, омогућили улазак у највише интелектуалне кругове. Имала је изузетне родитеље. Управо је у породици је најпре упознала естетицизам, дендизам, љубав према сецесији и прошлости. То што је понела из куће касније је само допунила и развила.
Као вундеркинд, са само дванаест година примљена је у Уметничку школу у Београду, неку врсту међуратне ликовне академије, коју је завршила после четири године. Већ тада, 1926, у њеној 17-ој, име јој доспева на странице Политике. Школски другови су јој били Ђорђе Андрејевић Кун и Лазар Личеноски. Управо тада се окренула свету мита, фантазије и гламура, фасцинантној патетици, насликавши Хамлета, рањеног Индијанца, Рудолфа Валентина и друге глумце, полазећи од филмског плаката. Бели шеик, романтизам, популарна култура, кич и екстравагантност су њена идејна полазишта. Она их је, као нико пре ње, преформулисала визијом ванредне лепоте. Колико су тада наши најбољи уметници били несхваћени у малој паланачкој средини, чак и од својих професора, сведочи случај Драгог Стојановића. Он је у Милени, тада, видео „рођеног декоративног сликара и карикатуристу”!

ИДЕОЛОГИЈА ПОВРАТКА СЛИЦИ

Веома рано је почео да се употпуњава ликовни свет Милене Павловић Барили. И да бива јасно: њени живот и дело су недељиви. То је време треће деценије, одоцнелог кубизма, експресионизма, конструктивизма, интимизма, делимичног повратка Пусену и Енгру. Милена Павловић Барили уопште није учествовала у српској уметности, не само зато што је стварала у Паризу, Риму и Њујорку. Њено сликарство и поезија (а певала је исто онако како је и сликала) немају ничег заједничког са разузданим авангардизмом тог периода. Сасвим је погрешно вредновати њену уметност као некакав надреализам или постнадреализам. Били су јој страни експерименти свих врста. Премда је познавала Ђорђа де Кирика и Алберта Савинија, по страни је и од италијанских метафизичара. Повратак реду, традицији али и машти, сецесији и симболизму чине је изузетном у светској уметности. Јер, не може се рећи да је била анахрона, назадна или изван свог времена.
Ова уметница, чија идеологија повратка слици и данас много значи, боље се осећала у Паризу, Фиренци и Венецији, него у Београду и Пожаревцу. Из данашње перспективе, па и ондашње, беше сасвим бедно неразумевање и одбацивање на које је наишла у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. У време када су у нашим уметничким школама предавали људи који нису честито прочитали ниједну историју уметности, људи сумњиве писмености и културе, ова најбоља и најобразованија српска сликарка није могла да добије место наставника цртања у Пожаревцу, нити у јужносрбијанским паланкама Штипу, Велесу и Тетову! Хтела је да служи домовини из патриотских разлога, идеалистичких. На сву срећу, била је несхваћена, што ју практично отерало да успе на светској сцени.
Одлази у Минхен, конкурише за класу Франца фон Штука, знаменитог професора Академије, последњег великог сликара старог кова, са којим ће касније бити у пријатељској преписци све до краја његовог живота. Не знајући чији су, он је на пријемном испиту својим чувеним кружићима обележио као зреле управо њене радове. Хаберман, други професор на њеном сведочанству, написао је: „На овај таленат обратити нарочиту пажњу!”
Код Штука је тада студирао и Ђорђо де Кирико, који о српским сликарима није имао повољно мишљење, рекавши да су то уметници муљаве, прљаве палете. Његов каснији пријатељ, Драгош Калајић је целог живота жалио што је интервјуишући Ђорђа де Кирика пропустио да га пита о Милени Павловић Барили.

УЧЕНИЦА СТАРИХ МАЈСТОРА

Она није, као толики други, учила од Пикаса и Матиса већ од мајстора из XIX века (Обрија Бердслија, Густава Климта, Макса Клингера и Арнолда Беклина), не примећујући Кандинског, надирање апстракције, дадаизма и авангардизма. У минхенском периоду слика актове, Јапанке и египатске играчице, а њеним сликама промичу Арабљани, Мексиканци, Персијанци, Шпанци, црнци, Кинези... Формира се њен лелујави, спирални, поетски свет космополитске романтичности, отворен ка природи, ноћи, космосу, деци, цвећу, ванвременом и ванискуственом. У њене слике ће ући лептири, анђели и богови. На једној од последњих, слика монахињу (себе?) ватреног срца. Говорила је пет језика, сликала гротеске, ликове из 1001. ноћи, рококо маркизе, арлекине, играчице (као Жозефину Бекер), париске жиголое, фаталне жене, учене људе, сењорите, стилизоване и орнаменталне фигуре. Један од најлепших делова опуса посветила је страшном и величанственом тренутку сопственог народа, голготи и васкрсу Србије у Првом светском рату.
Њена уметност спаја живу и бизарну фантазију са чистом линијом, језу са Ботичелијем и раноренесансним религиозним сликарством. Осећала је прошлост као садашњост, чула су јој била напета и отворена, вероватно и превише. Отуда у њеном делу толико посебне ноћне светлости, меланхолије, јаког контраста и оштрих боја. Иако је била активна у монденском и клупском животу, и ноћном проводу, познавала је неискварену ликовност, осамљеност и тишину у стварању камерних ремек-дела. У XX веку, само је још шпанска сликарка Ремедиос Варо унела толико тајновитог у своје слике. Надреалисткиње попут Доротеје Тенинг, Кеј Саж, Леоноре Карингтон, Тојен и Валентине Иго, као сликарке, не могу да се мере са Миленом Павловић Барили.
По одласку из земље, након минхенске Академије, целу деценију је боравила у Европи, Паризу, Лондону, Ослу, у градовима Италије и Шпаније. Како се сећала њена мајка, сликала је као опседнута, дању и ноћу, без прекида и одмора, проналазећи свој ликовни универзум. Око 1937-38. напустила је свој линеарни стил и (под све већим утицајем италијанске ренесансе) насликала своја најбоља уља.

СЕНКЕ НЕДОСТОЈНИХ ПОТОМАКА

Откриће потпуног, целовитог сликарства, преклопило се, готово поистоветило, са њеним одласком у Њујорк 1939. Тамо већ 1940. излаже у галерији Ђулијена Левија, који је приредио прву изложбу Салвадора Далија и издао прву његову монографију у Америци. Премда се тада егзистенцијално мучила, упознала је и портретисала светску елиту. Њене прве године у Америци обележене су радом на дизајну излога, насловних страна и реклама многих женских часописа, међу којима су најпознатији Vogue, Harper’s Bazaar и Town and Country. Како је писала мајци, морала је напорно да ради да би подмирила захтеве које је наметала припадност високим друштвеним круговима, финансирајући послугу, разне услуге, купујући скупе тоалете и бунде. На дан бомбардовања Београда отпочела је молитвени рад на слици са анђелом а преко Радио Њујорка поздравила је његово ослобођење. У Америци се удала за Томаса Астора Гослена, официра авијације, чија породица чува Миленин култ. Након пада са коња и повреде кичме, умрла је 5. марта 1945.
На сликарство Милене Павловић Барили је мало ко из њеног времена утицао али је она посредно, као родоначелник српске школе фантастичног и метафизичког сликарства, једне од најбољих у свету, оставила многе следбенике. Може се рећи да српска модерна уметност почиње са две сликарке: Надеждом Петровић, зачетницом међуратног и високог модернизма, и са Миленом Павловић Барили, чије дело и судбина најављују ноћну, подземну, ирационалну страну српске уметности.
Две развојне линије наше модерне се нигде не сусрећу, то су становишта у вечном спору. Домаћа стручна и шира јавност у овој Пожаревљанки открива оно најоригиналније. После Паје Јовановића, а пре Миодрага Дада Ђурића и Марине Абрамовић, од свих наших уметника једино је она имала потенцијала да постане светски славна. Њено место је уз Фриду Кало и Тамару де Лемпицку.
Садашња, као и све претходне културне гарнитуре на власти, пропушта прилику да свету на прави начин представи дело ове велике уметнице. Српска академија наука и уметности, Галерија „Милена Павловић Барили” у Пожаревцу и Музеј савремене уметности у Београду обележили су стогодишњицу њеног рођења досад најобимнијом ретроспективом њених радова у Галерији САНУ (мада под ступидним називом „Сан о буђењу”). Уместо да изложбу отвори Миодраг Б. Протић, који је 1954. открио Милену нашој јавности, објавио прву студију, монографију и приредио прву већу изложбу, на отварању је говорио да академик Тасић, некада директор Народног музеја у Београду, који је Милену преименовао у Милицу! Врхунац ароганције је одустајање Министарства културе од излагања њених радова у Италији, и то пошто је пронађена погодна галерија, а средства одобрена. Светла тачка ове изложбе је пратећа монографија на четири стотине страна. Коначно можемо прочитати текст Јелице Милојковић, директорке Галерије „Милена Павловић Барили” у Пожаревцу, најбољег познаваоца њеног живота и дела, историчарке уметности најзаслужније за новије шире и боље упознавање ове харизматске личности.

***

Сан о буђењу
Поводом стогодишњице рођења велике сликарке, у Галерији САНУ током јула и августа била је постављена изложба седам њених дела из Музеја савремене уметности у Београду и стотину слика, цртежа, скица и илустрација из Галерије „Милена Павловић Барили” у родном јој Пожаревцу. Ову вредну изложбу видело је преко 100.000 људи, што је рекорд Галерије САНУ у овој деценији.